Зграда Општинског дома, у којој се налазе службе Подунавског управног округа, један је од знаменитих споменика културе у Смедереву који има статус непокретног културног добра и очарава својом монументалношћу и лепотом.
Подигнута је између 1926. и 1928. године, десетак година након завршетка Првог светског рата, када се новостворена Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца трудила да убрзано изградњом и развојем надомести послератне последице и достигне тековине европског развоја.
Изграђена је на предлог општинских одборника и „Удружења добротвора“ које је поклонило плац и делимично финансирало изградњу. Првобитна замисао била је да овде буде седиште општинске администрације, што је дуго и било.
Идејни творац основног плана и фасаде био је академик Николај Петрович Краснов, цењени државни и дворски архитекта Краљевине Југославије, пореклом из царске Русије, који је својим високим стваралачким умећем у области архитектуре, ентеријера и примењене уметности оставио значајан траг у изгледу многих грађевина Београда, али и бројних других градова широм Србије као представник академског историзма у српској међуратној архитектури.
Из импресивног списка дела архитекте Краснова треба издвојити изградњу Палате министарства финансија Краљевине Југославије – зграде у којој је данас смештена Влада Републике Србије, Палату Министарства шума и руда и Министарства пољопривреде и вода – данашњу зграду Министарства спољних послова Републике Србије, зграду Државног архива Србије, ентеријер Дома Народне скупштине, пројекат за ентеријер Краљевског двора на Дедињу, адаптацију зграде „Мањеж“ (данашњег Југословенског драмског позоришта), Мост краља Александра преко реке Саве (на чијем је месту, након рушења током Другог светског рата, подигнут Бранков мост).
Поред унутрашњег уређења Цркве Светог Ђорђа на Опленцу, Банске палате на Цетињу, уређења Српског војничког гробља на Зејтинлику, изградње спомен-костурнице српским ратницима на острву Видо у Грчкој, и на згради старог Општинског дома у Смедереву видљива је блиставост грађевинског дара овог великог руског уметника.
Пројекат грађевине је одобрио и вршио надзор над његовом изградњом архитекта Пера Поповић из Београда, професор универзитета, академик и тадашњи министар грађевина, који је део детињства провео у Смедереву и целог живота се изјашњавао као Смедеревац.
На тргу троугаоног облика зграда Општинског дома са зградом некадашњег Окружног начелства, а данас Окружног суда и доминантним Храмом Светог Георгија уклапа се у амбијенталну просторну целину центра града откривајући идентитет старог Смедерева и његово богато историјско и културно наслеђе.
Подигнута је на правилним регулационим линијама некадашњих улица Вожда Карађорђа и Краља Александра. Сложене основе, која се састоји од подрума испод једног дела зграде, приземља и спрата, са уличним фронтовима неједнаке дужине, ово репрезентативно здање, у чију су масивну конструкцију уткане одлике иновативног архитектонског еклектицизма, представља диван пример градске архитектуре двадесетих година 20. века.
Објекат представља угаоно концепцијско решење са основом у облику ћириличног слова „Г“. Северни фронт у приземљу има шест мањих трговачко-услужних просторија док је у западном крилу, на проширењу градског трга, смештен ресторан у чијој је башти касније изграђена фонтана са бронзаном фигуром купачице, делом вајара Александра Зарина, који је иначе препознатљив и као творац низа биста широм Србије посвећеним песницима – Бранку Радичевићу, Ђури Јакшићу, Десанки Максимовић, Јовану Јовановићу Змају, Алекси Шантићу.
Кровна конструкција зграде грађене од опеке и дебелих зидова, са међуспратном бетонском конструкцијом, сложена је, покривена бибер црепом и лимом.
У снажном контрасту хоризонталног и вертикалног на фасадним фронтовима, обогаћеним са двадесет два наизменично постављена масивна пиластра, подељена хоризонталним фугама, између којих су широки правоугаони трокрилни прозори, наглашен је главни улаз на углу окренут тргу, са тешким двокрилним храстовим вратима чијој декоративности доприноси комбинација стакла и кованог гвожђа.
Импозантност улазног дела наглашавају четири богато драпиране скулптуре у контрапосту, обликоване у античком духу, које се налазе на хоризонталној балустради сачињеној од низова стубића, оплемењујући на посебан начин истакнути кровни венац. Оне представљају персонификацију правде, реда, науке и културе – идеале сваког, па и српског народа.
Унутрашња обрада здања је такође репрезентативна и већим делом сачувана у аутентичном облику. Подови од мермера, са касније додатим паркетом и подним керамичким плочицама, зидови украшени декоративном пластиком и плитким пиластрима са канелурама, трокрако широко степениште које води из приземља на спрат, са оградом од кованог гвожђа у геометријској стилизацији, свечана сала за састанке елипсастог облика са зидном и плафонском декорацијом из времена градње – све то ово здање чини изванредним у архитектонском изразу.
Од 1975. до почетка 1992. године овде је била смештена Подунавска међуопштинска регионална заједница.
Од марта 1992. године у овом велелепном споменику културе смештене су службе Подунавског округа.
